Тест из филозофије (Политехника: IV1, IV4, IV6)

Време: четвртак, 21. март

Одељења: IV1, IV4 и IV6

Форма теста

Тест садржи девет питања:

  • питања 1, 2 и 3 дају констатацију из градива и заокружујеш ДА ако је констатација истинита, НЕ ако је неистинита; свако тачно одговорено питање доноси 1 поен,
  • питања 4, 5 и 6 нуде три одговора (а, б или в) на питање и заокружујеш један од понуђених; свако тачно одговорено питање доноси 2 поена,
  • питања 7, 8 и 9 остављају празан простор у који уписујеш своју формулацију одговора; у овом случају важно је да будеш прецизан/прецизна у одговору, да изнесеш суштину и добро формулишеш своје мисли – добијаш 1, 2 или 3 бода, зависно од тога колико су поменути услови испуњени.

Оцењивање

  • оцену недовољан (1) добијаш ако имаш 0, 1, 2, 3, 4 или 5 поена,
  • оцену довољан (2) добијаш ако имаш 6, 7, 8 или 9 поена,
  • оцену добар (3) добијаш ако имаш 10, 11 или 12 поена,
  • оцену врло добар (4) добијаш ако имаш 13, 14 или 15 поена,
  • оцену одличан (5) добијаш ако имаш 16, 17 или 18 поена.

Савети за припрему/учење

  • прочитај једном све лекције,
  • размисли о садржају: шта је више, а шта мање битно,
  • прочитај још једном, обраћајући пажњу на кључне појмове; размисли да ли разумеш сваки од њих,
  • одмори се дан-два,
  • поново читај, освежи памћење и разумевање,
  • направи „тезе“: кратка објашњења свих кључних појмова,
  • размисли о суштинским разликама и сличностима између кључних појмова,
  • размисли које су теме директно повезане,
  • одмори дан-два,
  • прочитај још једном и објашњавај свом другу/другарици шта је битно; размените могуће интерпретације и сличности/разлике појмова.

Савети за израду теста

  • пре него што почнеш да одговараш, прво прочитај сва питања,
  • размисли која су питања повезана по смислу: можда формулација једног питања помаже у формулисању одговора на неко друго питање,
  • размисли која питања указују на врло различите или супротне појмове: у том случају одговор на једно питање мора такође бити суштински различит од одговора на друго питање,
  • полако одговарај на питања – имаш сасвим довољно времена,
  • ако ниси сигуран/сигурна како да започнеш одговоре не последња три питања прочитај још једном претходних шест – можда добијеш инспирацију или кључне појмове,
  • пиши читко, јасно и прецизно: не оцењују се само чињенице, већ и начин њиховог излагања – што показује степен разумевања градива,
  • у одговорима на последња три питања фокусирај се на суштину: не пиши све што знаш да је у вези са темом, већ само оно што је најважније; другим речима, одговор не мора да буде дужи од реченице-две, ако су добро и јасно формулисане,
  • с тим у вези, писање свега што је било како повезано са темом питања показује да не знаш шта је битно, па пишеш све: избегавај такав приступ,
  • коначно, када завршиш са израдом теста, прочитај поново сва питања и одговоре и размисли да ли су све формулације довољно јасне.

Лекције за тест

1. Рационализам

Поред ширег значења појма, „рационализам“ се у новијим филозофским списима најчешће везује за позиције седамнаестовековних филозофа Декарта, Спинозе и Лајбница. Ови мислиоци се најчешће називају и континенталним рационалистима – насупрот такозваним британским емпиристима: Локу, Берклију и Хјуму. Ови континентални рационалисти сматрају да је могућ неемпиријски (без чулног искуства) рационални приступ истини о свету, и дају привилегију разуму у односу на чула. Такође, привлачи их математика као модел сазнања. Међутим, сваки од тројице поменутих филозофа даље развија идеје на специфичан начин.

Методолошки дефинисано сазнање гарантује истинитост

Као математичар и научник, Декарт жели да одреди начин сазнавања, тј. правила којима разум мора да се руководи како би дошао до истинитих закључака. Тиме се од филозофије, као прве науке, захтева да детаљно аргументује своја сазнања. Методологија филозофског проучавања мора, каже Декарт, да следи математичку логику, односно да садржи јасан редослед проучавања.

Прво, потребно је да пођемо од несумњивих и очигледних истина разума. Друго, потребно је да следимо строга правила закључивања:
– сумњати у све што нисмо проверили и доказали,
– сваки проблем поделити у више делова како би се детаљније проучио,
– повезивањем познатог и непознатог у вези са неким проблемом доћи ћемо до правилног закључка о    томе шта је вредно у ономе што не знамо,
– доласком до решења, потребно је да поново проверимо све делове проблема кроз које смо прошли, како бисмо у сваком делу потврдили закључак.

Ако пођемо од онога што је несумњиво, и ако се држимо правила анализирања, наш закључак можемо да сматрамо истинитим. Због таквог става, Декарт представља једног од највећих рационалиста у филозофији.

Методичком сумњом до истине о постојању субјекта, Бога, духа и тела

За разлику од претходних филозофа, Декарт прво дефинише методологију проучавања, па тек након што установи методу почиње са размишљањем о метафизици. Да бисмо достигли истину, односно да би наше сазнање било ослобођено грешака које су понављали претходни филозофи, потребно је да применимо методичку сумњу. Као први корак методичке сумње у кретању ка сазнању потребно је да одбацимо све што сматрамо да макар и мало подлеже сумњи, не бисмо ли тиме дошли до несумњиве извесности. Дакле, сумња је за Декарта само метода – не ради се о скептичком ставу да истину не можемо да сазнамо, већ о методичком приступу. Са друге стране, потребно је да се бавимо само основним идејама, јер је целокупно знање на њима засновано – нема потребе да преиспитујемо сваки појединачни став.

Декартову методичку сумњу можемо да представимо као след три сценарија:

1. Чулни подаци можда варају. Декарт каже да здрав разум не доводи у сумњу чулне податке, али пошто су нас чула макар једном преварила, сматра да је потребно да у овом истраживању потпуно одбацимо све податке до којих долазимо чулима.

2. Не знамо да ли сањамо или смо будни. Дешава нам се и да сањамо тако живо да не разликујемо сан од јаве. Будући да је могуће да и сада само сањамо, то је још један разлог да путем методичке сумње одбацимо и све што сматрамо ‘реалним’.

3. Зли демон нас можда вара. Штавише, Декарт каже да можемо да замислимо да нас неки зли демон све време вара, утичући на наша чула и наша веровања. У том случају, потребно је да се уздржимо од веровања у истинитост било ког става.

Међутим, додаје Декарт, чак и ако чула варају, чак и ако не можемо да разликујемо сан од јаве или нас зли демон све време вара, једна истина одолева свим разлозима за сумњу: Ја постојим, јер само ако Ја постојим могу да ме варају чула, демони итд. Пошто је тако доказао да је нужно да Ја постоји, Декарт каже да све идеје о телесном, тј. материјалном, које би могле да се доведу у везу са тим Ја такође морамо да одбацимо као сумњиво. Остаје само једна карактеристика: мисао. Ја постоји само зато што мисли, односно, како каже Декарт, „Мислим, дакле, јесам!“ (Cogito ergo sum).

Даље, пошто још увек немамо довољно јак аргумент да бисмо тврдили да било који објекат постоји, морамо да признамо да све што „знамо“ о свету око нас заправо представља само идеје у нашем уму. Једна идеја којој Декарт посвећује посебну пажњу јесте идеја Бога. Као бесконачном и савршеном, Богу ништа не недостаје, те стога и не може да греши или да се вара – само човек, као несавршено биће, може да се превари и погреши. Штавише, пошто смо и даље само у сфери идеја, она идеја која нам је најјаснија и коју можемо да разумемо и опишемо у потпуности јесте идеја која је најреалнија – Бог је та идеја, каже Декарт. Након Бога, идеје које су најјасније и чији је садржај стога најреалнији су идеје аритметике, геометрије и апстрактне математике. Са друге стране, дух може да разумева и замишља, а оно што замишљамо долази нам кроз чула. Штавише, осећај је реалнији од замисли, а осећаје у нама изазивају чула, те Декарт закључује да сада имамо разлог да тврдимо да и чулни свет постоји.

Тако смо дошли до две несумњиве истине: постоји дух и постоји тело. Дух Декарт назива ‘res cogitans’ (мислећа ствар), а тело ‘res extensa’ (ствар која се протеже, простире). Тело пре свега схватамо као протежно зато што за свако тело, односно материју, можемо да замислимо више стања и облика (нпр. агрегатна стања воде), али оно што остаје јединствено и заједничко за сва та стања јесте пука протежност тела. Па ипак, за чулни свет и даље важи сумња, зато што чула варају, али та сумња – сада када је објашњена и схваћена – ипак омогућава да се неке ствари о спољашњем свету сазнају.

Декарт своје истраживање завршава следећим закључцима:
1. моја суштина (есенција) је да сам ствар која мисли,
2. иако имам тело, ипак јасно разликујем свој дух од тела,
3. зато сам заиста различит од тог тела и могу да постојим без њега.

Кружни доказ – Декартова грешка?

Декарт је покушао да обезбеди сигурне и трајне основе знања – веровао је да та основа може да се нађе у ономе што јасно и недвосмислено увиђамо. Јасно и недвосмислено би било оно што је толико самоочигледно и извесно, да нико не може разумно да тврди супротно. Међутим, то што смо недвосмислено сигурни у нешто не значи да смо у праву. Како, онда, да знамо да је заиста истинито оно што нам се чини тако очигледним?

Декарт ту укључује – Бога: ако добри Бог постоји, тврди Декарт, можемо бити сигурни да нас неће варати у вези с оним што нам је тако јасно и очигледно. Дакле, да би доказао да можемо да се ослонимо на наш разум, Декарт тврди да нас Бог не вара. Проблем је, међутим, што постојање Бога покушава да докаже управо позивајући се на оне идеје које су очигледне. Другим речима, претпоставља управо оно што би тек требало да докаже: позива се на Бога да би доказао да постоје јасне и самоочигледне истине, а тврди да нам је јасно и самоочигледно да Бог постоји.

У питању је већ раније помињана логичка грешка – кружни доказ (види лекцију Реторика: логичке грешке):
1. Јасне и самоочигледне идеје су поуздане зато што их Бог гарантује.
2. Знамо да Бог постоји зато што нам је идеја Бога јасна и самоочигледна идеја.

Грешка категоризације

Савремени филозоф Гилберт Рајл (1900-1976.) уводи појам ‘грешке категоризације’: ради се о погрешном или неоправданом укалупљивању једног појма или карактеристике у неки општи оквир, у неку категорију.

На пример, рекао би Рајл, грешка категоризације настаје када би страни студент дошао у посету Београдском универзитету, обишао све факултете и на крају питао: „Да, видео сам факултете, али где је Београдски универзитет?“. Грешка у категоризацији би била у томе што је мислио да је БУ такође грађевина, као појединачни факултети. Исто тако, када бисте објашњавали неком неупућеном пријатељу правила фудбала, набрајајући који играч има коју улогу, ваш пријатељ би направио исту грешку ако би питао: „добро, а чија је улога да постигне ‘тимски дух’?“ – претпостављајући да је ‘тимски дух’ једна од улога које појединачни играчи могу да преузму.

Рајл би рекао да и сам Декарт прави грешку категоризације. Наиме, овај савремени филозоф сматра да Декарт третира ум као да се ради о одређеном објекту, попут мозга или столице. Будући да није доступан чулима попут мозга или столице, Декарт закључује да се ради о некој нематеријалном, духовном објекту. Рајл сматра да се ради о грешци, тврдећи да је ум само један скуп могућности и навика, те да није потребно говорити о неком духовном објекту. Исто Рајл тврди и за ‘вољу’ – то није неки посебан објекат, неки ‘део’ нас који одлучује у конкретним ситуацијама, већ се ради једноставно о начину на који бирамо како да поступамо.

Укратко, када се ради о грешкама категоризације, Рајл сматра да Декарт (и разни филозофи пре њега) уводе непотребне појмове, објекте и карактеристике, компликујући и мистификујући оно што може да се објасни на једноставнији начин, ослањајући се на већ раније прихваћене појмове и објекте.

2. Емпиризам

Декарт је био рационалиста јер је – као и Парменид – тврдио да нам није потребно да се бавимо истраживањем материјалног света, природе, односно онога што можемо чулима да опазимо, да бисмо дошли до истине. Са друге стране, као и Платон, сматрао је да опште идеје, односно оно што је најреалније и несумњиво, постоји независно од материјалног света. За разлику од таквог приступа, од XVI до XVIII века јављају се и филозофије које су вођене идеалом савршене науке – науке која долази до несумњивих истина проучавањем природе и природних сила. Емпиризам је, дакле, филозофски правац који даје предност експериментима и чулима, као јединим правим изворима сазнања. Међутим, таква почетна претпоставка ипак оставља простор за разлике и међу самим емпиристима.

Џон Лок

Tabula rasa (латински: празна табла). Џон Лок је сматрао да је целокупни садржај нашег ума дошао ‘споља’ – у нашем уму нема ничега што није дошло кроз чула; урођене идеје, опште идеје, универзалије, етичке вредности итд. – све је то засновано на ономе што смо видели, чули, научили током живота. Иако разум има одређена формална својства (да памти, повезује, раставља различито, повезује слично, итд.), сав садржај којим наш ум барата дошао је кроз чула. Човеков ум је на рођењу само tabula rasa, и животно искуство уписује садржај у наш ум.

Локово схватање идеја. Идеје су за Лока било који садржај свести, разума, без обзира да ли се ради о апстрактним појмовима или чулним опажајима. Будући да је материјалиста, он сматра да свет око нас реално постоји, да предмети нашег искуства имају себи својствене квалитете независне од нашег ума. Међутим, идеје које добијамо опажањем света око нас ипак представљају само једну врсту идеја. Колико оне одговарају реалним предметима зависи од броја чула којима опажамо. Својство које смо опазили само једним чулом није реално онолико колико је реално својство у чијем опажању учествују сва чула. Поред тога, када у нашу свест похранимо идеје које смо добили кроз чула, наш ум наступа са упоређивањем, испитивањем и комбиновањем. Противречности и грешке могу да настану тек када ум почне да анализира податке добијене кроз чула. Сходно томе, Лок сматра да је сазнање заправо процес који адекватно и реално повезује идеје у смислене целине.

Џорџ Беркли

Основни став Берклијеве филозофије је да бити значи бити опажен. По његовом схватању оно што нисмо опазили чулима не постоји реално. Реалност припада само опаженим објектима и односима. Иако је тиме критиковао Локов (материјалистички) став да чулни свет реално постоји независно од нашег опажања, ипак је прихватао да је садржај наше свести тек временом конструисан, тј. да нам није урођен. Међутим, Беркли то доводи до крајности: пошто у сваком тренутку имамо одређени садржај свести, односно одређене идеје, никада не можемо свету око нас да приступимо //непосредно//. Увек оно што опажамо интерпретирамо кроз оно што знамо или верујемо да знамо, тј. никада немамо посла са ‘природом као таквом’, већсамо са природом како је ми схватамо.

Беркли ипак не тврди да је свет око нас само плод нашег ума и маште. Свет изван нас реално постоји – али оно што о том свету можемо да знамо увек је засновано на оном што је већ садржај наше свести, односно ми увек имамо посла само са идејама и опажајима које већ поседујемо. ‘Ствар по себи’, односно ‘суштину ствари’ никада не можемо да опазимо или схватимо. Сходно томе, Беркли сматра и да је сам појам ‘материје’ непотребан – то је апстрактни појам и производ нашег ума.

Дејвид Хјум

Проблем нужности. Као и Лок и Беркли, и Хјум се бавио питањем односа идеја и чулног света, односно проблемом везе између њих – колико и како наше идеје одговарају свету око нас? Пошто је наука схваћена као истинито сазнање о свету око нас, Хјум се посветио основној идеји науке: објашњењу природне појаве и предвиђању њеног поновног појављивања. Међутим, Хјум је покушао да покаже да наше идеје о повезаности природних појава не потичу из чула, већ из нашег ума. Ако узмемо било које две појаве, за које сматрамо да су повезане узрочно-последичним везама, никако не можемо експериментално да докажемо да је та узрочно-последична веза нужна. Колико год нам чула и експерименти показивали да након једне појаве следи тачно одређена нова појава, не постоји довољно јак логички разлог да тврдимо да ће тако увек бити. Безброј понављања истог експеримента или исте природне појаве не представља препреку да замислимо и супротну могућност. Хјум сматра да не постоји логичка нужност у свету око нас, већ да је идеја нужности производ нашег ума, односно наше навике на одређени след појава. Нужне су, међутим, математичке истине, нпр. да је 2+3=5, јер је логички незамисливо да је резултат другачији.

Метода: ‘Хјумова виљушка’

Проблем узрочности, односно става да су узрочно-последичне везе такође логичне, Хјум критикује прилично детаљно, а његову методу најчешће називамо ‘Хјумовом виљушком’ (или раљама, с обзорм да би та виљушка морала да има само два крака). Наиме, узмимо у обзир две тврдње:

1. Сви криминалци су прекршили закон.
2. Министар Пера је криминалац.

Наизглед, обе изјаве су на исти начин истините или неистините, али Хјум примећује да постоји кључна разлика између начина на који можемо да докажемо не/истинитост тврдњи, те да се зато ради о заиста врло различитим формама тврдњи.

Прва тврдња, каже Хјум, јесте нужно истинита – ако ‘криминалац’ значи управо ‘онај који крши закон’, онда је немогуће сматрати истинитом супротну тврдњу: ‘има криминалаца који нису прекршили закон’. Другим речима, први исказ је таутолошки. Међутим, Хјум инсистира да таутолошки искази не говоре ништа о свету око нас – да ли постоје криминалци, да ли је закон добар или лош итд. Другим речима, ова врста исказа – иако увек истинити – не представљају сазнање о свету, већ пуке ‘односе између идеја’. Исто важи и за исказе типа ‘1+1=2’: ако дефинишемо шта је ‘1’, ‘2’, ‘+’ и ‘=’, нужно је да исказ буде истинит. То нам, опет, не говори ништа о свету око нас: да ли ће спајање две капљице воде створити једну велику капљицу, две различите, или нешто сасвим ново – из математичког исказа не можемо да знамо.

Са друге стране, тврдња ‘министар Пера је криминалац’ није нужно истинита – није нелогично рећи и ‘министар Пера није криминалац’, зато што између појмова ‘министар Пера’ и ‘криминалац’ не постоји нужна веза. Истинитост ове тврдње можемо проверити једино сакупљајући чињенице о свету у којем Пера живи: који су закони, како се Пера понаша, те да ли крши законе. Другим речима, анализирајући истинитост ове тврдње, ми нешто ново можемо да сазнамо о свету, али веза између појмова није логичка – већ искуствена.

Коначно, Хјум закључује: пошто је први тип исказа логички и таутолошки, а други тип искуствени али не и логички, следи да ниједна истина о свету око нас није логичка!

Три основне идеје емпиризма

1. Чулно искуство је једини извор поузданог знања.
2. Разум је непоуздан и неадекватан пут до знања ако није заснован на чврстим основама чулног искуства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *