Тест из логике (Правно-пословна: III6)

Време: среда 03. април

Одељење: III6

Форма теста

Тест садржи девет питања:

  • питања 1, 2 и 3 дају констатацију из градива и заокружујеш ДА ако је констатација истинита, НЕ ако је неистинита; свако тачно одговорено питање доноси 1 поен,
  • питања 4, 5 и 6 нуде три одговора (а, б или в) на питање и заокружујеш један од понуђених; свако тачно одговорено питање доноси 2 поена,
  • питања 7, 8 и 9 остављају празан простор у који уписујеш своју формулацију одговора; у овом случају важно је да будеш прецизан/прецизна у одговору, да изнесеш суштину и добро формулишеш своје мисли – добијаш 1, 2 или 3 бода, зависно од тога колико су поменути услови испуњени.

Оцењивање

  • оцену недовољан (1) добијаш ако имаш 0, 1, 2, 3, 4 или 5 поена,
  • оцену довољан (2) добијаш ако имаш 6, 7, 8 или 9 поена,
  • оцену добар (3) добијаш ако имаш 10, 11 или 12 поена,
  • оцену врло добар (4) добијаш ако имаш 13, 14 или 15 поена,
  • оцену одличан (5) добијаш ако имаш 16, 17 или 18 поена.

Савети за припрему/учење

  • прочитај једном све лекције,
  • размисли о садржају: шта је више, а шта мање битно,
  • прочитај још једном, обраћајући пажњу на кључне појмове; размисли да ли разумеш сваки од њих,
  • одмори се дан-два,
  • поново читај, освежи памћење и разумевање,
  • направи „тезе“: кратка објашњења свих кључних појмова,
  • размисли о суштинским разликама и сличностима између кључних појмова,
  • размисли које су теме директно повезане,
  • одмори дан-два,
  • прочитај још једном и објашњавај свом другу/другарици шта је битно; размените могуће интерпретације и сличности/разлике појмова.

Савети за израду теста

  • пре него што почнеш да одговараш, прво прочитај сва питања,
  • размисли која су питања повезана по смислу: можда формулација једног питања помаже у формулисању одговора на неко друго питање,
  • размисли која питања указују на врло различите или супротне појмове: у том случају одговор на једно питање мора такође бити суштински различит од одговора на друго питање,
  • полако одговарај на питања – имаш сасвим довољно времена,
  • ако ниси сигуран/сигурна како да започнеш одговоре не последња три питања прочитај још једном претходних шест – можда добијеш инспирацију или кључне појмове,
  • пиши читко, јасно и прецизно: не оцењују се само чињенице, већ и начин њиховог излагања – што показује степен разумевања градива,
  • у одговорима на последња три питања фокусирај се на суштину: не пиши све што знаш да је у вези са темом, већ само оно што је најважније; другим речима, одговор не мора да буде дужи од реченице-две, ако су добро и јасно формулисане,
  • с тим у вези, писање свега што је било како повезано са темом питања показује да не знаш шта је битно, па пишеш све: избегавај такав приступ,
  • коначно, када завршиш са израдом теста, прочитај поново сва питања и одговоре и размисли да ли су све формулације довољно јасне.

Лекције за тест

1. Методологија истраживања

Поред ширег значења појма, „рационализам“ се у новијим филозофским списима најчешће везује за позиције седамнаестовековних филозофа Декарта, Спинозе и Лајбница. Ови мислиоци се најчешће називају и континенталним рационалистима – насупрот такозваним британским емпиристима: Локу, Берклију и Хјуму. Ови континентални рационалисти сматрају да је могућ неемпиријски (без чулног искуства) рационални приступ истини о свету, и дају привилегију разуму у односу на чула. Такође, привлачи их математика као модел сазнања. Међутим, сваки од тројице поменутих филозофа даље развија идеје на специфичан начин.

Досадашње теме у логици биле су посвећене анализи појединих елемената мишљења (појам, суд, закључак), док учење о методи испитује облике процеса сазнавања у целини и у практичној примени у науци. Реч „метода“ потиче од грчке речи methodos, што значи пут, тражење. Данас се под методом подразумева један одређени и плански поступак уа постизање неког циља. У том смислу се говори о методама за добијање разних производа, о васпитним методама, о методи рестаурације старих зграда и слика итд. Научна метода значи пут утврђивања истине, односно плански поступак који се у истраживању стварности примењује да би се сазнала истина.

Свака наука има своју специјалну методу, а развијеније науке располажу посебним методама за решавање појединих својих проблема. Тако, на пример, математика располаже са неколико метода за решавање система од две једначине са две непознате (метода упоређивања, метода замене, метода једнаких коефицијената). Астрномија располаже специјалним методама за изучавање величине и удаљености звезда, за утврђивање њихових хемијских састава итд. Ипак, постоји неколико основних методолошких проблема који су заједнички за све науке. Ти проблеми су предмет изучавања логике:

1) Јасна формулација проблема. Пре изношења било каквих закључака и уопштавања, прво би требало да прикупимо одговарајуће и значајне искуствене чињенице. Међутим, да бисмо знали на коју врсту чињеница треба да обратимо пажњу и које су међу њима одговарајуће и значајне, потребно је да нам буде јасна сврха истраживања. Сврха ће нам бити јасна тек када јасно формулишемо проблем који желимо да решимо и када на основу претходног знања утврдимо који су могући путеви његовог решавања. Све ове претходне теоријске радње потребно је обавити у складу са извесним методолошким начелима да би истраживање било ваљано пројектовано.

2) Утврђивање чињеница. Следећа фаза истраживања је утврђивање искуствених чињеница које бацају више или мање светла на проблем који желимо да решимо. Међутим, питање је шта су искуствене чињенице, који су најадекватнији методски поступци њиховог утврђивања и под којим условима можемо рећи да је оно што смо чулима констатовали заиста научна чињеница. То је један од основних проблема којима се бави методологија.

3) Научно објашњење. Наука се не задовољава простим утврђивањем и класификовањем чињеница. Основни задатак научника је у ствари да чињенице објасни, да покаже како настају и зашто се мање или више регуларно јављају опажене појаве. Једино на основу истинитих објашњења могуће је тачно предвиђање и практична контрола будућих догађаја, што је један од основних циљева науке. Стога методологија треба да одговори на питање који су путеви и методе ваљаног научног убјашњавања које омогућава тачно предвиђање.

4) Језик научне теорије. Један од неоходних инструмената истраживања и преношења научних резултата јесте језик којим се научници служе. Научно истраживање је процес колективног друштвеног стваралаштва, само захваљујући језику научници успевају да обаве успешну комуникацију и поделу рада, да упознају један другог са својим резултатима и да их у облику штампаних текстова сачувају за будућа поколења. Методологија зато мора да испита природу научног језика и утврди под којим условима језик науке успешно обавља своју функцију и обезбеђује максимум међусобног разумевања међу научницима.

5) Филозофске претпоставке. Сваки научник се у процесу истраживања свесно или несвесно служи извесним претпоставкама врло општег, филозофског карактера. Ове претпоставке варирају од једног појединца до другог и зависе највећим делом од општег погледа на свет. Па ипак, филозофске претпоставке могу суштински да одреде не само избор проблема, већ и начин истраживања и смисао закључака.

2. Језик научних теорија

1. Шта је језик

Сви језички изрази, написани или изговорени, у ствари су својеврсни симболи, творевине човека, а не природе, односе се на константне одлике предмета а не на појединачне конкретне појаве и изражавају појмове, а не представе. Питање је онда: чиме се језички симболи, речи, разликују од других врста симбола?

Језички изрази, односно речи, не морају да буду слични објектима које означавају. Другачије је код скулптура, слика, графикона итд. – ту се види прилична сличност структуре са оним што представља. ЈЕзик, дакле, нема ништа заједничко са стварима које именује (осим у случајевима онопатопете), што је врло разумљиво када с еима на уму различитост језика – да речи стварно одговарају стварима које именују, не бисмо за једну особу могли да кажемо и „отац“ и „father“, јер би само једна од тих речи одговарала. Такође, за језик је карактеристично да његови изрази имају релативно самостално, фиксирано значење и да се могу мењати и међусобно спајати по утврђеним синтаксичким правилима. То се не може рећи за делове једне игре или ритуала. Затим, језик има свој речник, граматику и синтаксу, док ништа слично не налазимо код других врста симбола. Најзад, код језичких израза је карактеристично што једна реч увек може да се замени другом речју (њеним синонимом) или групом речи (дефиницијом), а да значење остане углавном непромењено.

Према томе, можемо дефинисати језик као специфични систем симбола који имају утврђено значење, који се могу мењати, међусобно спајати и замењивати по одређеним правилима, и не морају обавезно да буду слични објектима које означавају.

2. Функције језика

Језик може да има четири различите функције, зависно од тога ко га и када употребљава:

1. Информативна функција. Ми најчешће говоримо и пишемо да бисмо друге о нечему обавестили, да бисмо описали неко стање ствари. Овакву информативну функцију врше, на пример, реченице: „Грчки филозоф Аристотел сматра се оснивачем и ‘оцем’ логике“, „Елементарна логика проучава појмове, судове и закључке“, „Због Дана школе одлажемо контролни“ и слично.

2. Експресивна функција. Међутим, ми се веома често служимо језиком да бисмо изразили осећања, да бисмо друге у нешто убедили, да бисмо од њих нешто захтевали или из нешто замолили итд. Нарочито је честа експресивна функција језика – функција изражавања мисли и осећања. Када неког бодримо или му се захваљујемо, ми не преносимо информацију, већ изражавамо своја осећања. Овакав тип изражавања нарочито је присутно у песничком изразу, јер и када наизглед описује стварност, ради се о преносу сопствених емоција и мисли.

3. Употреба у циљу деловања.Када се не ради о преношењу информација или осећања, језик може да нам служи да утичемо на друге да обаве одређену радњу или да се понашају на одређени начин. Најпростији примери такве употребе језика у циљу деловања на друге људе су тзв. императиви: „Затвори прозор!“ или „Склони се с пута!“. Језиком убеђивања служе се нарочито рекламе (козметика за „праве мушкарце“ или хаљине за „елегантне жене“), али и политичка пропаганда.

4. Јачање друштвене кохезије. Понекад, међутим, језик нема ниједну од наведених функција, већ служи за одржавање и јачање друштвене кохезије, односно веза унутар друштва. У таквим случајевима мање је битно шта се говори, колико да се путем језика одређене друштвене везе успоставе и одрже. Такву улогу врше, на пример, различите учтиве фразе: „Како сте?“, „Драго ми је што ћемо сарађивати“ – када можда немамо ни интересовања, нити изражавамо осећања према другој особи, већ успостављамо уобичајени друштвени контакт.

За научни језик је карактеристична тежња да се језички симболи употребљавају првенствено ради означавања чињеница. У њему је информативна функција изражена до максимума, а све друге су јој подређене или искључене.

3. Смисао израза научног језика

Да би језик успешно обављао своју функцију, његови изрази морају да имају смисла. Постоје различите врсте смисла у зависности од тога о којој врсти језика је реч, а када се ради о научном језику, два основна критеријума морају да се испуне:

1. Теоријски критеријум смисла се састоји у захтеву да се поједини термини међусобно повезују на логички начин – тако да им се значења међусобно не искључују. Овај услов није задовољен ако се, на пример, говори о „слободној вољи електрона“, јер тај тип исказа садржи појмове који се логички искључују унутар такве мисли. Теоријски критеријум, укратко, захтева логичку заснованост научног израза.

2. Практични критеријум смисла јесте захтев да за израз научног језика мора да постоји макар у принципу неко практично искуство које може да га потврди или оповргне. Другим речима, научни израз мора да има бар неку непосредну везу са искуством. Увођење апстрактних појмова – чију везу са исккуством не можемо да потврдимо – неприхватљиво је у науци, па се зато, на пример, наука не бави теолошким или метафизичким споровима.

3. Услови успешне комуникације

Језик је основно средство комуникације међу људима, али није савршен: многе речи имају више значења, људи имају различите навике при говору или писању и све то доводи до многих неспоразума (колико само неспоразума у свакодневном животу настаје различитом употребом и схватањем појмова као што су „демократија“, „правда“ или „успех“). Иако је немогуће избећи сукобе ставова, потребно је испунити одређене услове да би комуникација била успешна:

1. У сваком процесу комуникације треба да буде јасно коју функцију врше употребљени језички изрази.

Реченице које имају пуно значење у поезији постају бесмислене у науци. Текстови метафизичара су за научника неразумљиви, мерени научним критеријумима смисла они су бесмислени. Међутим, и многе научне апстракције изгледају бесмислено у обичном, свакодневном говору – „кривина простора““коначност универзума“, „бесконачност на квадрат“ итд. Зато, пре него што се одреди да ли један језички израз има смисла или је бесмислен, потребно је бити начисто с тим коју функцију у датом тексту обавља и којој врсти језика припада.

2. Изрази научног језика треба да задовољавају и теоријски и практички критеријум смисла.

То значи, пре свега, да термини треба да се повезују на логички могућ начин, тако да им се значења узајамно не искључују. Друго, сваки термин научног језика треба, посредно или непосредно, да буде повезан с практичким искуством. То значи да апстрактни термини треба да буду објашњени помоћу таквих речи код којих је јасно на које објекте се односе и каквим практичким операцијама се ти објекти могу произвести, измерити или уопште искусити.

3. У току датог процеса комуникације сваки симбол треба да има само једно значење.

У обичном језику многе речи су вишесмислене – и то је главни извор неспоразума, и немогуће је потпуно искоренити тај недостатак језика. Немамо неограничен број речи на располагању и зато речи које већ имају одређено значење примењујемо и на друге сличне објекте – те оне постају двосмислене или вишесмислене. Да би се овакве лоше последице избегле, у научном језику важи правило да у једном тексту или дискусији иста реч не треба никад да се употребљава у два или више различитих значења. За свако значење ваља наћи посебан одговарајући термин, а ако то није могуће – јасно наговестити које од значења смо у датом случају имали у виду.

4. Да би комуникација била успешна, кључни термини треба да буду дефинисани.

Дефиниција је најсажетији начин одређивања битних елемената значења речи. Наравно, није могуће све термине једног текста дефинисати у самом тексту – нека значења су непосредно јасна, а неразумевање појединих значења не мора увек да нам смета у разумевању текста као целине. Међутим, у сваком тексту има и термина који су у њему од кључног значаја или који имају изузетно велику информативну вредност. Адекватно тумачење оваквих термина је од одлучујућег значаја за тачно разумевање текста.

5. Да би тумачење исказа било адекватно треба узети у обзир цео контекст у којем се он појављује.

Знати контекст једног исказа значи знати ко му је аутор, каквој друштвеној средини припада, где, кад и у каквој објективној ситуацији он говори, којој врсти језика његов исказ припада, шта он још каже на другим местима итд. Велики део ових података сазнајемо из околних реченица или из целине текста, међутим – ако комуницирамо са људима – некад је битна и боја гласа, израз лица итд. или би корисно било да познајемо културне, социјалне и филозофске претпоставке којима се аутор или саговорник свесно или несвесно води.

6. У датом комуникативном процесу значења речи треба да остану непромењена.

Језик, као и све друге појаве стварности, јесте процес и временом се мења његов речник и граматика, као и значење појединих речи. Постоји битна разлика између промена значења које су резултат историјског развоја (материјалнонг и културног прогреса, стицања нових знања и искустава, овладавања новим објектима итд.) и, с друге стране, оних промена значења које су резултат неспособности да се мисли или говори дисциплиновано и сређено. Стога, треба бити строг када је реч о варирању значења у току једног истог комуникативног процеса.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *