Тест из филозофије: мај

Одељења: сва одељења IV године Политехнике и Туристичке

Форма теста

Тест садржи девет питања:

  • питања 1, 2 и 3 дају констатацију из градива и заокружујеш ДА ако је констатација истинита, НЕ ако је неистинита; свако тачно одговорено питање доноси 1 поен,
  • питања 4, 5 и 6 нуде три одговора (а, б или в) на питање и заокружујеш један од понуђених; свако тачно одговорено питање доноси 2 поена,
  • питања 7, 8 и 9 остављају празан простор у који уписујеш своју формулацију одговора; у овом случају важно је да будеш прецизан/прецизна у одговору, да изнесеш суштину и добро формулишеш своје мисли – добијаш 1, 2 или 3 бода, зависно од тога колико су поменути услови испуњени.

Оцењивање

  • оцену недовољан (1) добијаш ако имаш 0, 1, 2, 3, 4 или 5 поена,
  • оцену довољан (2) добијаш ако имаш 6, 7, 8 или 9 поена,
  • оцену добар (3) добијаш ако имаш 10, 11 или 12 поена,
  • оцену врло добар (4) добијаш ако имаш 13, 14 или 15 поена,
  • оцену одличан (5) добијаш ако имаш 16, 17 или 18 поена.

Савети за припрему/учење

  • прочитај једном све лекције,
  • размисли о садржају: шта је више, а шта мање битно,
  • прочитај још једном, обраћајући пажњу на кључне појмове; размисли да ли разумеш сваки од њих,
  • одмори се дан-два,
  • поново читај, освежи памћење и разумевање,
  • направи „тезе“: кратка објашњења свих кључних појмова,
  • размисли о суштинским разликама и сличностима између кључних појмова,
  • размисли које су теме директно повезане,
  • одмори дан-два,
  • прочитај још једном и објашњавај свом другу/другарици шта је битно; размените могуће интерпретације и сличности/разлике појмова.

Савети за израду теста

  • пре него што почнеш да одговараш, прво прочитај сва питања,
  • размисли која су питања повезана по смислу: можда формулација једног питања помаже у формулисању одговора на неко друго питање,
  • размисли која питања указују на врло различите или супротне појмове: у том случају одговор на једно питање мора такође бити суштински различит од одговора на друго питање,
  • полако одговарај на питања – имаш сасвим довољно времена,
  • ако ниси сигуран/сигурна како да започнеш одговоре не последња три питања прочитај још једном претходних шест – можда добијеш инспирацију или кључне појмове,
  • пиши читко, јасно и прецизно: не оцењују се само чињенице, већ и начин њиховог излагања – што показује степен разумевања градива,
  • у одговорима на последња три питања фокусирај се на суштину: не пиши све што знаш да је у вези са темом, већ само оно што је најважније; другим речима, одговор не мора да буде дужи од реченице-две, ако су добро и јасно формулисане,
  • с тим у вези, писање свега што је било како повезано са темом питања показује да не знаш шта је битно, па пишеш све: избегавај такав приступ,
  • коначно, када завршиш са израдом теста, прочитај поново сва питања и одговоре и размисли да ли су све формулације довољно јасне.

Лекције за тест

Природно стање и друштвени уговор

Филозофи који су се од XVI до XVIII века питали какав је однос појединца и власти, на чему би требало да се заснива тај однос и како је уопште дошло до односа владања и потчињавања, односно како је формирана држава – са својим институцијама и правним системом – били су Томас Хобс, Џон Лок и Жан-Жак Русо. Заједничко свој тројици јесте идеја да је савремене односе унутар државе могуће објаснити позивајући се на природно стање – стање које претходи формирању државе.

Природно стање је, дакле, претпостављени историјски период у којем људи још не живе у организованом друштву, тј. држави, већ уживају апсолутну слободу – без икаквих закона. Другим речима, непостојање било какве централизоване власти или закона аутоматски значи да је слобода неспутана. Друштвени уговор, са друге стране, представља форму или договор преко којег ови слободни људи из природног стања „прелазе“ у организовану заједницу – државу. Међутим, три поменута филозофа имају различите ставове о томе како је изгледало природно стање, односно који су разлози довели до стварања државе.

Томас Хобс

Томас Хобс, у делу „Левијатан“, описује људску природу као егоистичну и себичну. У природном стању – без икаквих стега – та неспутана себичност доводи до суровог окршаја:  чим више људи пожели исту ствар, мораће да се сукобе. Сматрајући да се људи више разликују по физичким него по интелектуалним способностима, Хобс каже да би у природном стању свако имао мање-више једнаке наде да ће постићи свој циљ. Међутим, услед тог сталног сукобљавања, у природном стању влада „рат свих против свих“. Апсолутна слобода и себичност чине да се људи сукобљавају и надмећу, без икаквог међусобног поверења, показујући оно најгоре у себи. Зато Хобс додаје да је „човек човеку вук“ – природно стање због тога сматра стањем које ваља променити, како би људи могли да се надају макар сигурности сопственог живота.

Из природног стања људи „излазе“ зато што влада свеопшти рат и нема никакве сигурности: договарају се (преко друштвеног уговора) да ограниче своју слободу, јер је изостанак ограничења узрок сталних сукоба. Организујући државу и постављајући центрлаизовану власт, људи ограничавају своју слободу зарад безбедности – држава постаје основни гарант безбедности, обезбеђује поштовање друштвеног уговора. Но, Хобс сматра да то има своју цену које друштво мора да прихвати: држава и власт постају неприкосновени (попут митског чудовишта – Левијатана), и није дозвољена побуна или устанак против власти. Устанак против државе која гарантује безбедност (по цену ограничавања слободе) јесте, заправо, скок у природно стање (покушај поновног задобијања апсолутне слободе), а будући да је речено да је природно стање стање потпуне неизвесности и угрожености самог живота – држава ће спречити сваки покушај угрожавања њене суверене власти.

Џон Лок

Са друге стране, Џон Лок – прихватајући, свакако, идеју да у природном стању људи имају неограничену слободу – ипак не верује да су људи „по природи“ себични и да би у природном стању владала самовоља сваког појединца. У том стању, сматра Лок, човек је разуман, па чак и ако нема ограничења слободе, ипак неће својом самовољом угрожавати друге. У природном стању имамо, међутим, природна права: право на живот, на слободу и својину. Дакле, чак и пре постојања организоване власти (државе), сваки човек ужива одређена права и на тај начин та права постају нека врста „границе“ слободе. Ради се о природним границама слободе, каже Лок, заснованим на божјем ауторитету. У природном стању, стога, немамо „рат свих против свих“, тај Хобсовски „хаос“ – већ разумног појединца који живи по природном праву.

Међутим, увек је могуће да ће природна права бити угрожена – и људи се преко друштвеног уговора организују у државу како би заштитили своја права. Другим речима, држава гарантује уживање природних права. Штавише, ако је то циљ државе, онда преко степена остварености тих права можемо и да процењујемо функционалност формиране државе. Ако држава не омогућава остваривање природних права, односно ако их сама угрожава – Лок каже да имамо пуно право да се побунимо против власти. Као и код Хобса, у побуни се, заправо, на кратко враћамо у природно стање – али у природном стању имамо права (на живот, слободу, својину) те је у том случају боље живети у природном стању док се не формира боља држава. У бољој држави, међутим, власт ће морати да буде контролисана и ограничена: подела власти на законодавну, извршну и судску саставни је део Локовог схватања државе.

Жан-Жак Русо

Русоово схватање природног стања је оштро супротстављено Хобсовом: Русо сматра да је човек по природи „добар“, а да је у природном стању нека врста „племенитог дивљака“ – живи у складу са природом, у хармонији и срећно. Нема Хобсовог „рата свих против свих“, јер људи немају потребу да се сукобљавају, када им природа обезбеђује све што им је потребно. Како и зашто уопште онда долази до стварања државе? Русо је, сада, супротстављен Локовим идејама: приватна својина (коју Лок сматра нашим природним правом) јесте узрок свих проблема цивилизованих друштава, али уједно и разлог наставнка државе.

Објашњавајући како види настанак својине, Русо каже да можемо да замислимо првог човека који је оградио комад земљишта и рекао „ово је моје“, нашавши довољно наивних и простих људи да се сложе и да потом и сами ограде своје земљиште. Међутим, земљиште нисмо створили ми – те и немамо право да га присвајамо, сматра Русо. Једном када се распарча и огради земљиште, неки ће добити мање земље или лошију земљу и почеће да се развија завист и љубомора, која ће временом довести до даљег развоја неједнакости и сукоба унутар природног стања. Држава, сматра Русо, настаје не као облик уређења који ће помоћи свима или већини – већ као гаранција мањини да ће и даље располагати својином и увећавати је, развијајући неједнакост и сада је постављајући као основу друштва. Зато Русо сматра да против савременог, цивилизованог друштва имамо не само право, већ и дужност да се побунимо: власт може да припада једино целом народу – који ће одлучивати као један – а не појединцима. На тај начин, Русо постаје један од идејних вођа Француске буржоаске револуције.

С обзиром на схватања људске природе, сва три филозофа креирају и специфична виђења најбољег друштвног уређења. Другим речима, како ће касније савремена филозофија XX века и критиковати ове идеје, свако схватање о људској природи уједно је и политичко схватање – ако је људска природа одређена и универзална (каква год да је), онда људима одговарају само одређени облици друштвеног уређења.

Кант: етика

Одредивши како чисти ум сазнаје свет око себе, Кант у другом делу – Критика практичног ума – одређује како се ум поставља према свету, како практично наступа. Исто што важи за чисти, важи и за практични ум: и практични ум се у себи одређује, аутономан је од спољног света и искуства. Дакле, ум јесте слободан – он принципе свог деловања (као и сазнавања) добија из сопствене законитости.

Одређење воље. Ум се у практичном животу исказује кроз вољу, и воља постоји на два начина: (1) као нижа воља, која се односи на појединачне емпиријске објекте и ситуације; она је нагон, склоност, и (2) као виша воља, која се односи на све објекте и ситуације, која важи увек незваисно од ситуације. Нижа воља је садржинска – за њу је важно о каквом се конкретном објекту нагона или склоности ради, док је виша воља формална – она је одређена формалним законом који је ум сам себи поставио, јер само као формална (ослобођена садржаја) она и може да важи за све конкретне случајеве. Кант покушава, као и у случају одређивања могућности сазнања, да одреди оно што је у практичном, моралном животу појединца независно од искуства, тј. оно што увек важи, и зато се посвећује истраживању више воље.

Нижа воља мора да се подреди вишој вољи, тј. њеном формалном закону, јер ако нижа воља постане руководећа у животу појединца, он неће бити слободан. Слобода представља аутономију воље, односно њену способност да сама себи поставља закон понашања, независно од конкретних ситуација и искуства. Зато је слобода могућа једино кроз вишу вољу – ону која је ослобођена искуства. Закон који себи намеће слободна воља мора да важи увек, мора да буде категорички, беспоговоран.

Категорички императив. Морални закон слободне воље је беспоговоран и не говори шта би требало да се ради, већ шта мора да се уради; стога је он наређење, императив. Категорички императив слободне воље Кант формулише овако:

Поступај само према оној максими за коју истовремено можеш хтети да постане општи закон.

Ради се о формалном закону: он важи у свакој ситуацији зато што не говори шта треба да се ради (садржај делања које се одређује у свакој конкретној ситуацији), већ како да се дела. Кант формулише још четири варијанте категоричког императива, али каже да само основна варијанта не захтева додатна објашњења јер је самоочигледна и јасна.

Категорички императив делује контраинтуитивно јер каже да оном што је морално добро претходи оно што морално треба, док људски разум закључује као да из чињенице да је нешто добро следи да би то требало и учинити. Међутим, Кант каже да појам добра не може да се утврди пре моралног принципа, јер тек морални закон одређује и омогућава појам добра. Када би у конкретној ситуацији наше понашање одређивало оно што је, по увреженом схватању, добро, у питању би био хипотетички императив. Хипотетички императив има форму „ако желиш X, онда уради Y“, тј. ако претпоставимо да је нешто добро, учинићемо то и то, док категорички императив каже – без икаквих условљавања – да нешто треба да се уради. Мерило моралности, дакле, за Канта није предмет воље, тј. последица делања, већ делање у складу са дужношћу према императиву слободне воље.

На тај начин Кант искључује сврху у вредновању чина, и наглашава мотив. На пример, саосећање, доброчинство или пожртвовање нису морално исправни зато што постижу одређену сврху – будући да увек могу бити вршени из пуке склоности према одређеној особи – већ су морално исправни зато што се врше из дужности, односно из поштовања према формалном моралном императиву. Таковом закону
морамо да се покоравамо упркос нашим склоностима и упркос последицама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *